Šta je bre ovo?

original-kontejner

Prvu jutarnju kafu kod njega, pijem na prozoru u savršenoj tišini. Dim od cigarete duvam kroz prozor. Na suprotnoj strani zgrade je fasada otpala i za sobom ostavila ostatke maltera i cigle u kojima prepoznajem kojekakve oblike i lica. To jutro mi se učini da sam ugledala oblik nekih velikih, debelih usta. Pomislih kako su mi ta usta poznata odnegde i da ih prečesto viđam. Razmišljajući čija su, na sims prozora sleti veliki, tamnoplavi golub. Pogleda me znatiželjno onim svojim golubijim očima i reče:

-Dobro jutro.

-Dobro jutro ptico beogradska. Šta se dešava u gradu, šta ima novo, pričaj mi sve. Daću ti mrvice od belog hleba, znam da taj voliš najviše.

-Znaš šta ima novo? Još uvek stoji novogodišnja dekoracija svuda po gradu. Nikada nije ovoliko dugo stajala. Mada ste vi narod koji mnogo voli da slavi i spaja, pa su možda zato ostavili da se spoji sa Uskrsom i Prvim majem. Jel znaš da su neki ljudi posekli deset hektara šume na Fruškoj gori? Gnezda sa ptićima su padala na sve strane. Tužan prizor. Šta ja tu mogu, ja sam samo običan golub.

– Tužno je. Navikla sam se da je ovde sve postalo tužno. Kad će laste da dođu?

– Neće još par meseci. Ne bi ni ti dolazila sa mora u grad gde je hladno.

– Istina. Čega se ti plašiš golube?

– Samo gladnih mačaka i brzih kola.

– Blago tebi. Ja se plašim da ću jednog dana načisto poludeti od osećaja bespomoćnosti koji imam konstantno, da ću se rašiti po šavovima, kao oni ludaci u filmovima, uleteti u skupštinu i šamarati jednog po jednog, kao besna majka kada joj učiteljica kaže da joj je dete postalo ološ. Terala bi ih da jedu makarone sa sirom deset puta mesečno dok ne počnu da ih povraćaju kao ja. Da nemaju da plate prevoz i da ih kontrolori maltretiraju i ponižavaju javno. Da čekaju pet sati u redu kod lekara i da nakon pregleda nemaju da kupe lekove. Da naprave ruček za četiri osobe za dva dana, sa trista dinara. Plašim se da ću jednog dana sresti nekoga koga poznajem kako prosi ili kopa po kontejneru, i da će mi deca sa završenim fakultetima prati čaše u nekom kafiću…Strah me je da neću imati da im kupim patike za proleće, da nećemo nikada otići zajedno na more, a kada budu želeli da idu sami, neću moći to da im priuštim. Ostaće zrobljeni u ovom cirkusu koji bičuje i izgladnjuje svoje životinje, a uveče ih tera gladne da gledaju javi servis za koji moraju da plate. Ovde deca umiru jer nemaju da plate sopstveno lečenje i to nikoga ne dotiče. Deca decu maltretiraju do smrti. Ovde možeš da ubiješ ženu od batina, da pregaziš dete na ulici i da ti je jedina kazna karmičke prirode. Plašim se da ću umreti sama, bolesna, bez penzije. Da će me komšije pronaći kad počnem da smrdim i raspadam se. Plašim se ove moje Srbije i njenih vladara. A ne treba da bude tako. Nigde nije tako. Videla sam bre ženu kako je ukrala hleb. Stavila je hleb pod mantil i izšunjala se iz radnje. Strah me je što nemam nikakva prava, ni da kažem šta mislim ni da reagujem kako bi čovek u ovakvoj situaciji trebao. Strah me je da izađem na ulicu sa kukama i motikama da se bunim, jer nemam društvo za pobunu. Kome da se požalim? Ko će me saslušati? Tesno mi je i nelagodno u spostvenoj koži. Oni mi bre zvone na vrata! Proganjaju me. Svuda su. Nemam gde da se sakrijem od njih, da ih makar ne gledam. Strašno je sve ovo, moj golube…

– E moja ti…šta da ti kažem? Pokušaj da nađeš snage u sebi, da izdržiš sve. Makar nije neki rat. Ide proleće, doći će dugi, sunčni dani.

– Golube, jel se ti plašiš da ćeš ostati bez ljubavi i da će ti se bez nje telo pretvoriti u neku mehaničku ljušturu koja tek tako postoji?

– Kod nas golubova to nije toliko izraženo. Sezona je parenja. Ne mogu još dugo da ćaskam sa tobom.

– Ajde briši, hvala što si proćaskao sa mnom.

– Uzdravlje, vidimo se sutra ujutru!

– Dušo, jel ti to pričaš sa golubom?

– Izgleda.

Teleport

Sećam se kako je moja baba govorila: U moje vreme mi smo imali krpenu loptu i pravili lutke od kukuruznih klipova. Pešačili do škole po 6km po snegu kroz smetove… Sledeća generacija, moji roditelji, imali su neke lepe priče o šopingu u Trstu, o kampovanjima, letovanjima, sletovima i dobrom životu od još bolje plate. Razmišljam, kad ja budem baba šta ću ja imati da ispričam. Toliki napredak tehnologije sam doživela, a mogu misliti šta ću sve da vidim. Sedim i zamišljam sebe kako pričam unucima…
Eeee deco moja, u moje vreme je bio neki fejsbuk, pa da viš tamo čega oćeš ima s koca i konopca se okačili da pišu ko šta ima. Nepismenih kolko oćeš, ludaka ko kusih pasa i svi nešto pametovali.

Pa da vidiš kad krenemo da se muvamo… ma idi bre, pa on meni postuje na zid sliku, pa ja njemu pesmu, pa on meni lajkuje sliku, pa ja njemu… Umeli smo tako satima da četujemo, pa kad krene sve u bezobrazni čet da se pretvara… kuku da pišaš firnajz od uzbuđenja. A vi? Šta vi radite? Teleportujete se tu po gajbi bez najave. Malo malo, pa sretnem još nekog u kući viče dobar dan baba. Mrš bre, ko baba? I kakva su vam to kola na struju pederska? Pa bre da viš kad isturiram mercedesa, ono se digne oblak do susednog naselja, da se vidi ko vozi nemca…

I ti telefončići oko ruke što nosite, to kurcu ne valja, mi smo imali cigle bre, to možeš da opereš u veš mašini i da izvadiš mokar onako da kucaš poruke.

‘Dobar dan baba… kako ste, rekla mi vaša unuka da se teleportujem u 18h tu u njenoj sobi. Kupio sam joj malog vanzemaljca za rođendan.’ More jebo te vanzemaljac, samo mi to fali pored dva kera. I kakva vam je to garderoba? Što goli ne idete?

Ova zalepila dve nalepnice na sise i takva ide… Eee moji vi, serem vam se u sve to, niste vi jeli pljeskavice u 6 ujutru mamurni, ne znate šta je šljivovica, jebete ale tu po kući i pričate sa sopstvenom rukom. Ne prinosi mi tog vanzemaljca, ne zanima me što je mali, neću bre to da ‘ranim i da čistim govna za njim. Za mene je postojao samo jedan Fox Molder i Dejna Skali i to sam gledala dok mi oči ne ispadnu. A, jesam vam ja pričala kad su nas bombardovali Amerikanci?

Strah od samoće

U jednom trenutku život me je sasvim očekivano izmestio na drugu adresu. Stara zgrada naseljena profesorima univerziteta u penziji. Mnogo fin i učtiv svet. Zgrada uredna, sa novim poštanskim sandučićima i gelenderima. Lift uvek radi. Moj stan je mali, ali udoban…

Prva komšinica je fina i učtiva. Vrata pored mojih zapečaćena. Vosak, kanap u tri boje i obaveštenje na papiru. Vrata musava, stara, kao da govore o tužnoj sudbini onog ko je iza njih proveo poslednje dane.

Moja deca su govorila da ih je strah da tuda prolaze. Svi smo nagađali šta se desilo iza tih vrata. Ubistvo ili droga. Treće nema. Par meseci je prošlo, ja sam i dalje gledala zaintrigirano u ta vrata pre nego što otključam moja. Pokušavala sam da na njima ugledam neki trag, ogrebotinu, krv, bilo šta što će kompletirati moju priču u glavi. Ali na vratima nije bilo nikakvog traga, osim musave mesingane kvake na kojoj se nahvatala prašina.

Jednog dana neko mi pokuca na vrata. Nisam očekivala nikoga, jer nikoga u zgradi ni ne poznajem. Obzirom da nije zvonio interfon, bio je neko iz zgrade. Otvorila sam, i ugledala ljubazno lice starijeg čoveka sa beretkom na glavi.

– Ja sam predsednik kućnog saveta poslednjih dvadeset godina. Došao sam da vas upoznam i da vam poželim dobrodošlicu. Ako čujete da nešto klokoće u cevima tu kod vas, to je sasvim normalno. Ako želite pokazaću vam na vašoj terasi kuda prolaze te cevi. Izvinite ako sam vas prekinuo u nečemu.

Enormna količina učtivosti i dobrodošlica su me ostavili bez teksta. Predstavih se. Pustila sam ga da uđe. Pade mi na pamet da on sigurno zna šta se desilo u stanu pored mog, te sam ga i upitala zašto je stan zapečaćen.

– Eeee…tu je živeo moj dragi komšija, reče i uzdahnu učtivo skidavši kapu sa glave. On je bio profesor na flozofskom fakultetu. Žena mu je davno umrla. Viđao se sa nekom bakicom, šetali su se po parku i provodili vreme zajedno. I ona je živela sama. Jednog dana sam ga zvao telefonom da mi pomogne oko popravke jednog aparata. On je za te popravke bio pravi majstor. Nije se javljao na telefon. Zvao sam ga i sutradan i prekosutra…Pomislio sam da se možda preselio kod te gospođe, pa sam prestao da ga zovem. Jednog dana, vaša prva komšinica je čula provalnike koji su ušli preko krova. Pozvala je policiju, i oni su došli vrlo brzo. Ja sam ušao za njima i ugledao na podu kupatila skelet sa satom. Taj sat je dobio pred penziju od fakulteta. Šta ti je život…Tu ga je stiglo dok se spremao da uđe u kadu. Nikog nije imao kome bismo javili da je umro. Nismo znali ni kada je tačno umro. To se desilo pre skoro sedam godina.

Razmišljala sam o tome danima. Onda je počeo da me hvata strah od samoće. Rodiš decu, žrtvuješ se, odričeš se i brineš. Onda oni porastu i odu. I ti ostaneš sam. Čekaš da jednom nedeljno dođu na ručak ako stignu od obaveza. U međuvremenu živiš svoj dosadni život u kome nema prostora za putovanja, banje i relaksacije jer penziju nisi uspeo da stekneš. Živiš kao crkveni miš i dalje se odričeš svega da unucima kupiš po čokoladu. Nisi više ni lepa, ni zgodna, samo krcata mudrostima koje više nemaš kome da ispričaš. Ćutiš i gledaš dosadni program na TV-u. Ko će me takvu tada hteti? Neću moći ni da hodam dostojanstveno u mini suknji sa kosom do pola leđa. Biću baba. Stara, polu pokretna, verovatno bolesna i na teretu deci. Tako izgleda starost u Srbiji. Tako je ja zamišljam. I strah me je od toga.

Nedugo nakon mog razgovora sa komšijom, ispred mojih vrata čuo se žamor, buka i lomljava. Neko je uspeo da se dokopa tog stana. Pet kršnih momaka sa južnjačkim naglaskom su iznosili život pokojnog profesora u kutijama i kesama. Vidi se da im se gadilo to što rade.

Diskretno i tiho sam kroz špijunku posmatrala kako bacaju po stepeništu njegove uspomene, knjige, slike, nameštaj i naučne radove. I bilo mi je žao. Sve je to išlo na otpad. Gobleni koje je njegova draga vezla, njegov crni gospodski šešir prekriven paučinom, pisaća mašina, magnetofon, enciklopedije…sve je stajalo u kutijama, a oni su iznosili nečiji život, i nosili ga na deponiju za dnevnicu od dvadeset eura.

Otvorila sam vrata i pitala ih da li mogu da dobijem jednu knjigu za uspomenu. Ne znam ni zašto sam to pitala, ni šta će mi uspomena na nepoznatog komšiju koji je umro sam u stanu do mog, koji čak nije ni moj stan. Želela sam da sačuvam neki trag, da je postojao, da nije ostao u mojoj glavi samo skelet sa satom koji leži pored kade.

Momci su rekli da su sad u gužvi i da ne mogu da otpakuju džakove. Delovali su kao da ne umeju da razlikuju fioku od knjige pa sam odustala. Za njima je na stepeništu ostao neki papir, etiketa sa neke stare kutije. To sam uzela i stavila kod sebe na policu. Verujem da njegov duh luta po stepeništu i traži svoj mir. Poželela sam da mu pomognem da nađe mir, pa sam upalila tamjan i pustila da se širi van mog stana.

Sutradan je na spratu ispod umrla baka, profesorka mašinskog fakulteta. I njen su život naslednici izneli u kutijama i bacili. Zamislila sam kako će za mnom iznositi drvene škrinje, perle, slike, garderobu i obuću. Verujem da će sačuvati makar moj računar, da pogledaju slike. Da se uvere da sam nekada bila mlada, srećna, lepa, hrabra i puna entuzijazma. Da gledaju radosne trenutke sa mora, rođendana i godišnjica. A možda će i neki čovek koji sa mnom ostari sačuvati uspomenu na mene. Možda će naša deca prekopavati po našim stvarima tražeći tragove zajedničke ljubavi i stvaranja. Volela bih da znam unapred da ne treba da se plašim samoće koja mi je u mladosti prijala kao nektar bogova. Niko nije zaslužio da ostari i umre sam.

Haljina na trešnje

Kao stalna mušterija jedne takve radnje stekla sam status persone kojoj se s vremena na vreme ostavljaju najbolji komadi, a ljubazna prodavačica uvek da iskren savet da li mi nešto dobro stoji, ili sam upala u kompulsivno opsesivni stadijum ‘treba mi baš ovakva braon jakna, onih šest koje imam u posedu nisu dovoljno braon’.

I svaki put dok se približavam radnji, mozak počne da luči hormon sreće, a nadanja se uključuju na turbo. Ulazim u radnju, iz kese ritualno jedem sveže čvarke sa pijace…unutra poznat miris tek skuvane kafe daje osećaj dobrodošlice. Umesto moje divne, nasmejane prodavačice, iza neke improvizovane zavese pojavljuje se visok, plavook, kršan Bosanac od cirka 27 leta.

Gledam ja njega, gleda on mene. ‘Dobar dan, izvolite?’ Šta bre da izvolim, gledam gde mi je prodavačica, sve mislim pojaviće se od nekud, a on me gleda onim plavim očima i kao da očekuje da nešto bitno izjavim.

‘Ti radiš ovde?’ ‘Da, ja sam novi, tu sam od pre neki dan’. Pa lepo…’, a nekako mi se ne uklapaš u ovaj babin šifonjer ambijent, više bi ti pristajao neki minimalistički opremljen ofis i mek buk ispred tebe, al sad šta je tu je, ja odo’ da preturam po novom kolekšnu, a ti radi šta inače radiš. Ovde sam stalna, što bi se reklo, imam reputaciju dobre mušterije, a sa ovim poslom si nasledio i mene u amanet, pa šta ti bog da. Nije lako sa mnom, al nije ni najgore što može da te zadesi.

Nasmeja se on i ispruženom rukom u pravcu štendera pokaza srdačnu dobrodošlicu u stilu preturaj, dok ti se ruke ne osuše i oči ne ispadnu od cvetova, štrafti i tufnica. ‘Ako ti treba neka pomoć, ti reci slobodno’ Meni? Ma kakvi, samo ti uživaj i budi ukras radnje, snalazim se besprekorno.

I ugledam je u gomili svega i svačega. Bela, prelepa letnja haljina sa dezenom trešanja. Idelna cena, idealan model, al nekako malešna… Nisam nikad uspela da stanem u taj broj, al ko zna možda je to neka prekookeanska veličina koja se poklapa sa onom koju ja nosim. Moram da je probam, moram da je imam, želim tu haljinu više nego što sam želela da poljubim jednog Peru u masnim fotama 1986. na kućnoj žurci bez prisutnih matoraca.

U skromno sklepanoj kabini ona, ja i napuklo ogledalo. Bićeš moja ili ničija, mislim se. Neće tebe nositi tamo neka drolja koja neće prepoznati tvoju posebnost i odmerenost. I obučem je. Osećaj je bio otprilike kao da me je neko oblepio selotejpom veličine rolne toalet papira. Uh čoveče, precenila sam se, jedva dišem…ne daj bože da kinem sad, haljina bi izgledala ko kumova košulja kad je onomad dobio blizance. Ništa, ne vredi, odustajem. Onog trenutka kad sam krenula da je skinem preko glave, čika Marfi što kreira kosmičke zakone, odlučio je da se sa mnom našali i zaglavio mi haljinu sa podignutim rukama na gore.

Dobro…ne paniči, skinućeš je nekako, pomoći će ti ona tvoja…u stvari neće, jer ona više ovde ne radi. Čekaj polako, probaj  malo po malo, ti si istrenirani izviđač, znaš strane sveta, umeš da preživiš u šumi, da upecaš sopstveni obrok, da napraviš skrovište od granja, šta je za tebe jedna tesna haljina? Nastupa na scenu gospođica klaustrofobija u ne tako dobroj saradnji sa zdravim razumom.

Nikad se nećeš izvući iz ove haljine…ostaćeš u ovoj kabini dok ne padneš u nesvest, i ne poplaviš, onda će mladi Bosanac da te tako zapetljanu reanimira…hm, pa to i nije tako loše…čekaj ne, stani..mozgu razmišljaj! ‘ Nije mene duuušo ubilooooo, ubilooo vino rume-no…’ Ne to glupi mozgu, to pevamo subotom u kafani, daj nešto bolje…’Pijem a ne znam čemu sve to, i pijan ja je ipak voo-lim…e jebo te bre, šta je ovo imam neki kvrc u glavi, nešto mi prezupčilo, nemam kiseonika. Jebali te čvarci, što nisi jela celer? I ona punjena gurmanska što si pojela posle četri velika piva, i tulumbe u sred noći, to ti je od toga, svinjo alava. Ok… Probaću da izvedem specijalni manevar oslobađanja kačenjem na kuku od čiviluka.

Ako to ne uspem u najmanju ruku ću izgubiti zadnji molekul šmekerizma i doživeti degradaciju svoje super kul ličnosti ako me takvu bude neko spasavao, a znamo ko je jedini koji to u ovom trenutku može. Čujem kako se konci kidaju, kako se ona divnost na trešnje rašiva na meni mučena, kao da plače, psuje i kune u isto vreme.

‘Jesil’ dobro? Trebal’ti neka pomoć? Čuje se sa one strane gromki glas znamo već čiji.

‘Ovaaj, pa ne treba, samo ne mogu da se odlučim, da li da je uzmem, kao da mi je malo mala.’

Razmišljaj. Nećeš valjda sebi dozvoliti da te takvu vidi. Šta ću sad?  Jedino što vidim oko sebe su crvene trešnje na beloj pozadini koje mi se rugaju i viču:  De-be-la, de-be-la! Sje-ba-la si haljinu, sad ćeš da je pla-tiš’.

‘Pr-sten i zlatni lanac da-će ti Bo-sa-nac…Ćuti glupi mozgu, da nisi tražio onoliko slatko, sad ne bismo bili u ovakvoj debilnoj situaciji. Malo morgen će da dobiješ slatko sledeći put, ima da jedem presan karfiol i na tome ćeš da radiš i da kreiraš vizuelne identitete do sledeće zime.

‘Ti tamo, dečko…ovaj, kako god da se zoveš. U vezi one pomoći koju si malopre pominjao…biću iskrena sad kao nikad u životu. Situacija je sledeća: Zaglavila sam se u haljini, ispala mi je sisa, fali mi pramen kose, al to je sad najmanje bitno, dakle pomagaj šmekeru bosanski, ovo pola sata pakla ne može da se meri ni sa upadanjem u sveže iskopan grob na zadušnicama u selu kod babe.

‘Ne brini bona ništa, neću gledat. Ti izađi eto unatraške, ako će ti tako bit’ lakše’

‘Unatraške kažeš…’ Izlazim polako u rikverc u gore opisanom izdanju, dok me ona kabina nije izbljunula iz sebe.

‘Što nisi bona, otkopčala rajfešlus? Zato si se i zaglav’la’.

‘Plavuša sam jebi ga. O takvima kao ti i ja postoje milioni viceva. Nisam ni primetila da ima prokleti rajfešlus partibrejker, verovatno zato.’

Otkopča on onaj rajfešlus, taman toliko da mogu da se izbavim.

‘Ti reče ne treba ti moja pomoć’ smejući se zadovoljno.

‘Vidi, sve što se desi u ovoj radnji, ostaje u ovoj radnji. Podmitiću te bombonama punjenim Bejlisom, i ne znam te, ne znaš me. Jesmo sad kvit?

‘Šta ti je jadna, ko da nikad sise vid’o nisam, neću nikome reć’ obećavam, eto.

Jok i nećeš, mislim se, ima da postanem viral na nekom omladinskom sajtu sa tačka ba na kraju.

‘Ovo je moja teritorija dečko, o diskreciji jedne u haljinu zarobljene dame se ovde itekako vodi računa. U ovoj radnji se žene redovno zaglavljuju u garderobi. Imaš sreće što nisi spasavao onu babu što se prošle godine zaglavila u svetlo roze PVC pantalonama. Tri smene su je vadili iz njih. Inače, zahvalna sam ti do nebesa za ovo herojstvo. Idem samo da pokupim svoju kosu sa čiviluka, pa odoh na pijac da kupim neku zelenu hranu za 15 dana unapred. Planiram da od sledećeg meseca ulazim u manji broj bez tvoje pomoći. Ostaj mi dobro i pokušaj da što pre zaboraviš na događaj od malopre. Znam da sledeće nedelje stižu letnji šortsevi, a glupo mi da dolazim sa perikom i da se pravimo da se ne poznajemo, ipak si ti video danas više nego što su se mnogi  nadali da će ikada. Jel to jasno? Volim kad se sve ovako lepo izdog

Žvake sa ukusom tajne

To jutro su me uparadili kao nikada do tada. Bela košulja, karirana suknja do kolena, bele heklane dokolenice i  lakovane cipele koje sam mrzela najviše na svetu. Žuljale su me jako. Moje stopalo nije bilo od onih finih, duguljastih, sofisticiranih, već nekako nezgrapno, široko i uvek kipelo iz finih cipela. ‘Požuri’, reče mi mama, više kao da govori samoj sebi, a ja sam kao skamenjena čekala poslednji detalj, satenske mašne u kosi pre nego što sam kročila u svet van svojih bajki, u svet u kome se postaje više od deteta.

Škola je bila blizu. Mama je hodala polako i čvrsto me držala za ruku, koja je počela da deluje nekako sivkasto od tolikog stiskanja. ‘Od danas si predškolac srce mamino, budi dobra, slušaj učiteljice’. ‘Hoću.’ I bezuspešno pokušavajući da zadržim suze, one se sručiše na belu košulju kao mala reka. ‘Malo se plašim mama’. ‘Ajde, ne budi smešna, nije to ništa strašno, upoznaćeš mnogo novih drugara, super ćeš se zabavljati’. Ali negde u sebi sam slutila da ću biti izopštena iz tog plemena koje već ima svoja pravila, poglavicu, podanike i špijune. Nisam bila od one prodorne dece koja zavladaju kolektivom samom svojom pojavom. Moja neobičnost i druželjubivost  je spavala dubokim snom negde u meni i manifestovala se u retkim trenucima opuštenosti pred  meni poznatim osobama i porodicom.

Ta soba je mirisala na sladak kupus i varekinu. Mama me je uvela i predala učiteljici. Dok sam se okrenula, mame više nije bilo. Stajala sam kao pred streljačkim odredom. ‘Dobro nam došla…Deco ovo je naša nova drugarica, pozdravite je’. Svi su ćutali i buljili u mene. Promrmljaše nešto njih troje što je trebalo da me ohrabri da se kobajagi opustim. Oči su mi i dalje suzile, što zbog nesigurnosti, što od osećaja da me pogledi sve te dece seckaju na komadiće. Moja najveća sigurnost je bila moje znanje. Znala sam sva slova, latinicu, ćirilicu, sabiranje i oduzimanje do deset i desetak reči na Francuskom.

Pored mene je sedeo plavokosi, zelenooki dečak koji mi je stvarao osećaj postiđenosti svaki put kada sam ga pogledala. Nosio je protezu. Na stolu ispred njega je stajala svetlo plava, metalna replika Škode koji je vozao preko cele klupe i preko naših sveski. ‘Ja sam Damjan’, reče i ja tog trenutka zaboravih svoje ime. ‘Jel hoćeš da mi budeš drugarica?’ Htela sam da mu budem drugarica, osetila sam da želim samo sa njim da se družim, druga deca za mene više nisu postojala, ali je moj glas nestao, samo sam buljila u njega I klimnula glavom.

Sutradan sam među prvima došla u grupu. Njega je doveo tata. Striktno mu je zabranio da žvaće žvake. Zbog proteze i opšte kulture. Seo je pored mene, ja sam ga pogledala i primetila da je malo musav od doručka. Zaključih da mu je nekako dobro stajala ta mrlja od eurokrema na obrazu. Bio je sav uposlen rezanjem olovaka, slaganjem flomastera u pernicu, a ja sam samo čekala da mi se obrati. Bila sam spremna da se družim. ‘Ja sam Sandra’. ‘Ne stidiš se više, a? Poneo sam dva autića danas, da svako ima svoj, pokazaću ti tu igru, trebaće nam i kreda’.

Posle dva sata Francuskog jezika, pustiše nas napolje. Nisam se odvajala od njega. On je bio moja sigurnost i svaka njegova reč upućena meni, vraćala mi je iščezlo samopouzdanje. ‘Idemo da uzmemo kredu od tetkice, požuri, reče. Uhvatio me je za ruku i potrčasmo prema ostavi u kojoj su stajale krede, krpe, sunđeri i metle. U toj ostavi su se kotile mačke i smrdelo na njihov urin. Ušao je prvi, držeći me za ruku, pažljivo kao da me vodi u nepoznati svet u kome se nalazi esencija naše današnje igre. Ušla sam za njim, pomalo se plašeći te prostorije, svesna da je ovo možda jedini trenutak kada sam sama sa njim bez pogleda druge dece, bez zvukova koji bi nas ometali u tom jedinstvenom, najprisnijem doživljaju drugog ljudskog bića. Razgledali smo šta nas sve okružuje, ugledasmo krede i uzesmo po par komada. Seli smo na neke dve klimave stolice I pravili se da smo kralj i kraljica. Držao je neku metlu u ruci kao skiptar I reče: Moj tata je pilot. Nikada nije kući. Mama mnogo radi, čuva me baka. Ona spava po ceo dan, pa se ja svaki dan igram da sam neko drugi. Juče sam bio kosmonaut. Imam jednu tajnu da ti odam, al nemoj nikome da kažeš. Vrteo je palcem točkiće na svojoj Škodi I mlatarao nogama sa one stolice. Naravno da neću, odgovorih,  tajna nije tajna ako se nekome ispriča. Strašno volim da žvaćem žvake, al mi tata ne dozvoljava jer mi se lepe za protezu a i on ne voli kad ja žvaćem. Kaže da izgledam kao preživar. I ja onda svako drugo jutro, na velikom odmoru odem u prodavnicu preko puta i kupim žvake umesto užine. Ponekad kad nemam dovoljno novca, ja ih ukradem. Nemoj nikome da kažeš. Neću, nikada. Zakuni se u 10 gusarevih drvenih nogu. Kako se to radi? Kaži: Kunem se u 10 gusarevih drvenih nogu da nikada neću odati Damjanovu tajnu makar me pekli I mučili. I ja se zakunem da neću odati svog dragog kralja nikada i da ću tu tajnu odneti u grob.

Da li želiš da probaš žvake? Zamirisa jagoda, onaj veštačko slatki miris koji je na par trenutaka nadjačao miris buđave ostave i mačijeg urina. Uzmi tri odjednom, videćeš koliki balon može da se napravi. Bile su to žvake veličine kocke šećera, roze, najslađe. Žvakali smo u tišini. On je vozio onaj autić po svojim pantalonama i mojoj glavi. Gledali smo se. Pazi sad, reče, i naduva najveći balon koji sam ikada videla. Heroj, junak, udajem se za njega garant. Bio je red na mene.  Ogroman balon puče.  Nije se moglo odlepiti. Njemu je proteza bila potpuno zabetonirana žvakama, samim tim je počeo čudno da izgovara određene glasove. Meni je to bilo smešno. Onda se i on smejao na sav glas. Smejali smo se tako dok nismo počeli da štucamo. Shvatili smo da smo verovatno previše dugo odsutni i da je veliki odmor odavno prošao. Učiteljica je bila ljuta. Pola škole nas je tražilo. Zvali su čak i miliciju i naše roditelje. Svi su bili ljuti na nas. Ćutali smo, štucali i bili zarobljeni u žvake od jagoda.

Sutradan su nas razdvojili u odvojene klupe. Meni su roditelji odsekli šiške, a njemu konfiskovali autiće. Naučio me je da pravim avione od papira i da pričam kao Paja Patak.  Pored njega sam znala kako se koji kliker zove i kako muva može da leti samo sa jednim krilcem. Varao je u žmurkama i u tapkama, a ja sam se pravila da to ne primećujem. Pobedila sam ga u trkanju dva puta, on mene šest. Sahranili smo jednog vrapca zajedno i napravili mu krst od štapića od sladoleda. I svaki put kada bih osetila taj veštački miris jagoda, Damjan bi se pojavio u mom sećanju kao dečak iz ostave za metle, moj prvi kralj sa one strane zakona koji mi je otkrio potpuno novi svet u kome je mašta ulaznica za početak najluđe predstave.

Odricanje

Odricanje

Baka mi je govorila da je odricanje velika vrlina i da je to ono na šta žena sama pristane kao dokaz požrtvovanosti za svoje bližnje. Rekla je takođe da mi to neće uvek prijati, ali da ću se sa tim izborom pomiriti onda kada za to dođe vreme.

Daj njemu tu čokoladu, on je mlađi. Kupićemo tebi drugu. Tako počinje. Od malena. Odrekneš se svoje čokolade, koju su ti doneli gosti jer si ti svoju šteknula, a on je pronašao. Daj mu malo da provoza prvi tvoj bicikl, nemoj da si takva. Daj njemu da sedi napred, plakaće. Pa šta ako ti je skinuo točkove sa tvojih rolšua i stavio na svoj skejt, i onako ih nisi nosila. I tako tiho, neprimetno, nenametljivo te uče da se dostojanstveno odričeš svojih malih zadovoljstava, jer si ti mudrija, starija i pametnija. Drugačije se od tebe ne očekuje.

Nemoj da kažeš mami i tati da sam došao pijan. Nemoj da znaju mama i tata da sam pobegao iz škole. Ako budu znali da sam dobio keca, odlepiće. Ako pitaju gde sam, reci da sam na dopunskoj. I tako se odrekneš izgovaranja apsolutne istine, na sopstvenu odgovornost. Držiš te poverljive podatke u sebi, prećutkuješ, za dobrobit roditeljske bezbrižnosti. Takvo odricanje se podrazumevalo.

Uzbudljive devedesete su donele mnogo odricanja. Ta epoha je bila kondicioni trening za ove, đavoljim pelcerima posađene vrtove kroz koje se šetamo sa šeširima na glavama, dok u pauzama igramo kriket.

Još u srednjoj školi odricala sam se dobrih tempera i četkica, kvalitetnog akvarel papira, suvog pastela, velikih formata i prevoza do kuće. Stopirala sam. Odricala sam se garderobe, cigareta, izlazaka i martinki (imala sam samo jedne, crkvene i mrtvene). Odrekla sam se bezbrižnosti jer je tamo negde blizu buktao rat. Kriza i nemaština su se širile brzinom smrzavanja plitke barice.

Odrekla sam se sopstvene pameti vođene istančanim instinktima,  jer sam verovala u ljubav do kraja života. Oricala sam se mesa, voća, slatkiša jer je deci potrebnije. Sna, lepe i uredne kose, namazanih noktiju, idealne figure, i iznova garderobe i obuće. Meni ne treba. Njima je potrebnije. Zbog njih mi nikada nije bilo žao da se odričem. To je valjda utkano u genetski kod jedne majke. Oni su uvek preči, za njih mora da ima. Zbog njih se vredi odricati.

Zbog računa sam se odricala šminke i parfema. Zbog hrane sam se odrekla jedne dobre tašne koju nikada neću prežaliti. Zbog tuđih loših vesti sam se odricala dobrog raspoloženja. Odricala sam se seksa i orgazama. Lepih reči, podrške, utehe, zaštićenosti. Dobrih, stručnih knjiga, dobrog kompjutera, karijere, pozicije, bezbrižnosti. Odrekla sam se putovanja, letovanja, zimovanja. Punog novčanika, kreditnih kartica, ajpeda, ajfona. Mogućnosti da funkcionišem dostojanstveno i postojim na ovoj planeti kao savesna građanka, samohrana majka troje dece. Odrekla se budućnosti, mogućnosti, prosperiteta. Odrekla sam se i nadanju da će biti bolje. Znam da neće. Ovde ne.

Uhvatim sebe kako krišom jedem čokoladu, jer ne želim da budem uhvaćena na delu da se ne  odričem. Ova junakinja može sve. Bez ičega. Bez ikoga. Plašt na mojim leđima se viori dok stameno stojim i čekam sledeći udarac života. Udri živote! Jel vidiš da mi ne možeš ništa? Rekoh ti ja. Ovu repu još niko nije iz zemlje iščupao. Odricaću se ja još. Nije ovo ništa. Mogu ja danima da ne jedem i ne pijem. Umem ja da spavam na tvrdom i u hladnom. Umem ja da napravim jelo od tri sastojka od kojih je jedan voda. Umem ja da se obučem u svoje stare odore i da u njima izgledam božanstveno kako dolikuje jednoj heroini. Rupe u đonovima ću popuniti hrabrošću i vrelim asfaltom. Razumem ja sve ovo to si servirao živote. Stvarno razumem. Znam da je ovo maksimum. Da si imao izneo bi ti pred mene svakojakih đakonija da se naslađujem njima  dok u pozadini svira muzika.

Ja ću se prilagoditi živote. Samo mi obećaj jedno. Nikada nemoj od mene da tražiš da ti dam moje ili zdravlje onih koje volim u zamenu za nešto šareno što svetluca. Nemoj da mi tražiš da se odreknem kafe, cigareta, umetnosti i ljubavi. Sve ostalo uzmi. Dogovoreno?

Čiko, čiko, jel sav ovaj lebac tvoj?

Ustanem jedno jutro, shvatim da me je vlast zajebala za pare, bivši muž za alimentaciju i da mi je propala tezga za dizajn koji sam trebala da zaključim sa jednim klijentom. Krenem da napravim kafu, ono nema više. Prazna tegla se podsmeva. Jedva smognem snage da se sa životom suočim bez kofeina u sebi, pogledam, ono nema ni cigara. Prazna kutija. Pušilo se koliko se imalo. Deca viču: Šta ima za doručak? Ja reko, deco, obećala sam vam mnogo ljubavi, školovanje i vitku liniju, pa nećemo valjda jesti svaki dan? Oćemo prženice! Pa naravno deco, samo se vi fenserišite…za prženice treba stari leba, to znači da je hleba ostalo od juče i prekjuče, a nije ostalo. A vi hoćete od svežeg leba? Pa nisam ja aktuelna vlast da se proseravam sa troškovima. Kad bude starog leba, biće i prženica. Jaja imamo i uvek smo ih imali. Jaja nisu problem. Otvaram novčanik, iz njega izleće moljac sa dva kofera i maše mi. Kaže moljac, odjebi bre sirotinjo, idem ja u neki debeli buđelar da živim, jebeš ti frilenserski život a i podstanarski. Idi za svojom srećom maleni moljcu, ne okreći se, nema ovde šta da se jede osim knjiga. A to si već jeo i nije ti se dopalo. Shvatam da je vreme da obučem svoj SUPERMAJKA kostim sa plaštom. I taj plašt se ofucao i pocepao na tri mesta, al ne vidi se po mraku. Dužnici. Ima ih ko kusih pasa. Sad ću da zovem redom, pa ću do uveče valjda nekog da prepadnem svojim promuklim glasom i nadrkanim stavom. -Dobar dan, ja sam htela da pitam kada bih mogla da dobijem svoj honorar? Mislim, čekam već tri meseca. -Honorar? Dobila si otkaz sad odmah, ovog trenutka. Oćeš da radiš i da budeš plaćena? Ccc, sirijusli? Gde ti živiš? Na planeti kovrdžavih hipika? Ne zovi, ne traži, nema…gazda otputovao…ne smemo da ga uznemiravamo, odlepiće… Najradije bih zapalila cigaru, al nema. I kafa mi se pije neviđeno. A i te prženice moram da završim nekako…Idemo dalje… -E ćao, znaš ko je ovde…e pa htela sam da te pitam ako možeš onaj dug da izregulišemo? Krajem meseca kažeš? Pa ništa, ja ću do tada da zakačim na infuziju i mene i decu, čekaćemo nakačeni tako tvoj spasonosni poziv…Sarkastična ti mama, znaš. Deco, uzmite nešto čitajte ako ste gladni. Čitanje je hrana za mozak, za stomak se malo strpite. Kuče je gladno? Dajte i njoj nešto da čita. Nema veze što je pas, naučiće. Setim se da sam u poslednje vreme često menjala tašne, i da je možda kojim slučajem negde zalutala neka kinta. Preturajući po tašnama, kućni budžet se povećao sa 0 na 67 dinara. -Decoooo! Bogati smooo! Ima za leba. Ješćemo danas! -Uraaa! Bravo mama, ti si car. E trebaju nam tempere za školu. -Kažite učiteljici da ste vi fristajleri i da vi umete da crtate bilo čime. Tempere su passe. Sine idi kupi dva hleba. To nam je sledovanje za danas. Dakle samo dva hleba, ostali hleb nije naš. Ako bog da sreće i zdravlja, biće sutra za prazan pasulj, a možda i sladak kupus. Sad će mama da zove nekog sa kafom i cigarama, i današnji dan smo preživeli. Ne brinite ništa, biće bolje, obećavam.

Sit gladnom ne veruje

Gospodine Mirkoviću,

Pišem vam, jer su reči najubojitije sredstvo koje umem da koristim. Nisam vaspitavana da varam, lažem i kradem osim kad su u pitanju pelceri od cveća. To jedino i bezočno kradem. Verovatno ne znate da je pisanje jedna od malo mogućnosti koje imam da sastavim mesec. Ne znate ni da sam samohrani roditelj tri deteta. Zapravo o meni ne znate ništa. Ja sam za vas neko tamo piskaralo kome je u redu ne isplatiti honorare, jer ste vi moćniji i uticajniji od mene, a ja samim tim ispadam žrtva prirodne selekcije zemlje Srbije.

Onog trenutka kada ste me angažovali da pišem za vaš portal, nije mi bilo teško da pročitam nekoliko pasusa o vama, prosto da steknem utisak za koga ću raditi. Nije mi se malo puta desilo da me neko prevari, ali su to bili neka sitna crevca i boranije od firmi i njihovih poslovođa, ni prineti jednom tako ozbiljnom, političaru, biznismenu, gradonačelniku.

Internet i intuicija su rekli da je bezbedno da radim za vas. Druge opcije sigurnosti mi niko nije ni ponudio, kao npr ugovor. Ali rad na crno mi nije stran, od nečeg mora da se živi, pa sam prionula na posao.

Podsetiću vas da sam vredno, marljivo i odgovorno radila za vas i vaše saradnike. Moj tekst pod nazivom ’’Draga moja deco” je bio pregledan na vašem portalu preko 150 hiljada puta, deljenja se više ne mogu prebrojati. Ceo Balkan se otimao da objavi taj tekst. U svojim tekstovima sam iznela najprivatnije porodične detalje, trudeći se da se što više približim čitaocima, a samim tim redovno povećavam posetu vašem portalu.

Podsetiću vas, ako se sećate da je nas troje pisalo za Best portal. To smo mi, oni mali blogeri, oni bez kojih ne biste imali ni jedan klik ka vašem portalu. I svi smo se trudili podjednako. Tekstovi su nam bili čitani, publika je bila oduševljena, google analitike su govorile da se posećenost sajta povećala…dakle uspeli smo da od vašeg ničega, napravimo nešto.

Krajem svakog meseca smo molili nadležne za honorar. Naležni su se plašili da vas uznemiravaju zbog takvih tričarija, pa smo ostajali bez honorara po tri meseca. Za to vreme je trebalo jesti, piti, gajiti i oblačiti decu. Kako smo to izveli? Teško. Možemo da se pohvalimo činjenicom da naši frižideri izgledaju kao novi, u njima ima samo svetla…a vidim da vi niste gladni ni žedni. Bavite se humanitarnim radom, politikom, imate šta da obučete, obujete, verovatno imate i nekoga ko vas prevozi od tačke A do tačke B. Sit gladnom ne veruje, uvek bilo i ostaće.

Ove vaše reči sam iskopirala sa vašeg sajta. Sa ove tačke gledišta kada mi vaša firma kao samohranom roditelju bez posla, duguje 500 evra, zvuči više nego licemerno.

‘’ Nisam neskroman ako kažem da moja dela govore o mojoj humanosti, koju sam pokazao i koju ću uvek pokazati, jer smatram da mi upešni treba tako da radimo!

Neka ova rečenica bude stalno na pameti onima koji čine drugačije, misleći samo na sebe i svoje prohteve…’’

Vidim da ste zauzeti oko Evrovizije, i to je lepo, što mislite na našu zemlju, na pesmu i našu poziciju u svetu sa mikrofonom u ruci. Vidim da ste kupili novu televiziju sa sve radnicima i njihovim zaostalim platama, kao što neko kupi veknu belog hleba, pa se pitam kako je moguće da je nekome nedostižno da plati nekoliko honorara? Deluje neobično, zar ne? Imam neki utisak da toliko potrošite za jedan ručak sa vašim poslovnim partnerima. E to je isto licemerje.

Svoje honorare sam pošteno zaradila. Čak sam i jednu tastaturu potrošila pišući za vas, dakle imala sam nepredviđeni trošak na svu ovu nemaštinu. Glupo je da kažem da je vaš postupak prema nama blogerima sraman, jer je apsolutno moguće da sramota kao reč i pojam ne postoji kod vas u upotrebi.

Ja i dalje pišem. Niste me pokolebali svojim egocentričnim stavom. Pišem za najbolje, za one koji redovno i pošteno plaćaju moj rad. Tako se gospodine Mirkoviću dolazi do uspeha. Vrednim radom i poštenjem. Poštenje je kada neko radi za vas, a vi mu za to platite.

Elem, ukoliko pobedimo na Evrosongu, pa od sreće ne znate šta ćete i gde ćete, pa usput dobijete poriv i da nekog častite, prilažem moj dinarski račun u Komercijalnoj banci, pa eto možete meni da uplatite ono što sam kod vas zaradila.

Budite bolji čovek. To se više isplati.

Sandra Todorović

Komercijalna banka

205-9011005441581-10